posebna veza
veze... postoje razne:veze za jednu noc,sadasnje veze,bivse veze,bivse veze koje ponekad kad smo usamljeni ponovo postaju sadasnje,prijateljske,poslovne.,itd.
kada razmisljam o svojim vezama,osim nekih lepih maglicastih prizora,sve se svodi na to da sam povredila neke ljude.. i da su neki ljudi povredili mene., i zakljucak koji se uvek onako na kvarno provuce kroz misli je sledeci: 90% njih to nije zasluzilo;95% posto je nisam zasluzila. i iako sam za svog kratkog zivota prosla neke zaista usrane trenutke nikad nisam nikog mrzela. nisam mrzela ljude koji su bili odgovorni za to. mrzela sam sebe jer sam uvek bila nasmejana i kada sam u sebi,polako ali sigurno umirala. i svi su se divili tome kako sam ja hrabra i pozitivna. koje gluposti... i tako iduci iz veze u vezu,sve iz straha od samoce,pomislih da sam naucila neke stvari. da sam mnogo pametna i namazana. OPET,koje gluposti... uvek se nadje neko da ti dokaze kolika si ustvari glupaca.
uvek postoji neka "posebna veza" koja ostavi trag na srcu. i ne pricam o tragu ljubavi. pricam o tragovima kamiona od 20 tona. otprilike tako ja zamisljam svoje. to je ona veza gde zaboravis sve one dragocene mudrosti koje si naucio u proslosti ili ti ih je mama(a majkama se uvek veruje,a i treba jer su za 99,9% stvari upravu)pricala dok je pokusavala da ti pojasni taj cudni svet musko-zenskih odnosa. pamet sutnes u neki zaboravljeni deo mozga koji ne koristis. i vazno je samo da volis. nije bitno da li on voli tebe niti kakva je osoba. i svu tugu koju ti nanosi opravdavas ili bolje receno krecis sa par lepih trenutaka koje ste proveli. i tako,u mom slucaju provodis dane u cekanju,cekanju i samo cekanju. cekanju da se javi. cekanju da dodje. cekanju da shvati da si ti "ona prava". i uglavnom sam samo i cekala. a na kraju sam i docekala ako nista drugo kraj. kraj tako jadan i kukavicki da sada kad se toga setim pozelim da mi pucaju u glavu. onda patis i kukas i slinis za vezom koja je u najboljem slucaju bila ponizavajuca. i to nije najgori deo. najgori deo dolazi onda kad konacno prestanes da bolujes od slepila i shvatis sta si sebi dozvolila. e onda nastaje prava mala debata u glavi. i na kraju vise mrzis sebe nego njega. od moje "posebne veze" nije proslo toliko vremena da bih mogla sa sigurnoscu da tvrdim neke stvari ali evo mog zakljucka: vreme leci i zgazeno srce i tugu,ali nikad ne leci osecaj ponizenosti i povredjenog ega. i onaj ostri bol koji prodje stomakom svaki put kad se slucajno ili namerno setis svega.
