idi,vreme je...

pustim tako ponekad neku nostalgicnu,usporenu muziku.. i budem tuzna bez ikakvog razloga. uhvati me neki osecaj..cudan,prevrtljiv,hladan., tako je i veceras. a namam razloga. upoznala sam coveka u koga krecem da se zaljubljujem. fakultet nikad bolje. danas ceo dan smeha sa mojim devojkama. sinoc mi se ispunila zelja o kojoj sanjam vec 2 godine. ko ce ga znati sta se meni desi ovako kasno u noc kad upadnem u neku glupu dokolicu.. moj zivot je dobar posle dugo vremena. mozda me to brine. ko neka baba samo kucam u drvo i pljuckam. i evo sad uvaljena u stolicu gledam dim koji se uzdize u vazduh i nestaje. i to me trenutno bas pogadja. mozda neki trip o prolaznosti zivota,mladosti,zelje za avanturom. vodim neke moralne dijaloge sama sa sobom. da li je u redu,da li nije. da li je moja zivotna filozofija da necu da kad ostarim se kajem sto sam sebi uskratila nesto,jedno obicno sranje kojim se stitim od ostrih pogleda ljudi. danas su svi jebeni moralisti. vole vise nego ista da pricaju kako nesto ne treba,kako nesto ne bi smelo,kako granica mora da postoji. a moral je jedna jako prevrtljiva stvar. gde postavis sam sebi granicu istog,dotle i ides. prosta stvar. u zivotu sam pravila razna teska sranja i to uglavnom samo sebi,ali sam se samo par puta iskreno pokajala. samo par puta kad sam shvatila da sam presla svoju granicu. cudan neki osecaj kad shvatis da si los covek. mozda los nije prava rec. sada mi ne pada na pamet nijedna bas odgovarajuca. ali nekako los. platicu jednog dana za svoj nacin zivota. karma je jedna opasna kucka. udarice onako pokvareno ispod pojasa,ali ja cu se boriti. jer znam da nikad nisam zelela da budem takva. jer znam da sam u sustini zelela da budem dobra devojcica,poslusna i fina. ali jbg nisam. ja sam od onih koje majke ne zele za svoje sinove. ja sam od onih koje puse i piju na nedeljnom rucku,dok gospodja mama prevrce ocima. i ne krijem to. jebi se fina gospodjo.. idealnija sam verovatno od mnogih laznih ljudi koji su mi kao mnogo slatki i dobri... pametnija sam takodje. ali sto bi tebe zanimalo koju sam knjigu procitala kad ne znam da kuvam i dolazim u kasne sate u tvoj savrseni dom. ja sam ja. tacka. nema skrivanja,ljubljenja u dupe i ostalih teskih sranja. i imam ljude koji me vole i takvu odvratnu i posrnulu. gle bas cudno,naslo se par njih. volim ih vise od sebe,mada u mom slucaju to nije bas tesko jer sebe volim samo po izgledu. ali njih volim iskreno,na moj nacin,i sutra bih skocila u najmanju rupu,uprkos mojoj bolesti,zbog njih. 

mislim da mi je upravo pao neki kamen sa srca. mozda sam i pronasla razlog sto sam bila nervozna i tuzna. odoh da smaram ljude po fb,insomnije je opet proradila...

sneg pada,duva vetar ali meni u glavi sunce sija.. koi se zaljubila. ili nisam,al bas mi je lepo i ovako. neki euforicni osecaj prozima me ovih dana. lep je,zgodan,ima dubok glas. plave oci i mrsavo telo. smejem se ko idiot kad god pomislim na njega. i sve sto mi pada na pamet je jedna izreka: "tinejdz on,tinejdz ja",iako smo oboje izasli iz teen godina. ali nekako tako uticemo jedno na drugo. on je malo amerika fazon,ali to mi ne smeta. prvi izlazak: otisli smo na klopu i setnju po parku kod slavije(apslutno nemam pojma kako se zove ili sta god),smrzli smo se posle 10 minuta i otrcali u kola. poljubio me na rastanku. nekako je bio bas kul. drugi izlazak: isti taj dan dosao do mog kraja,blejali.. ja pila rakiju,on koka kolu(koji klise). ljubili se tri sata,oborili neki rekord sigurno. tako je bar on rekao. gledala sam ga i mislila kako mozda postoji jos koji muskarac za mene na ovom svetu. treci izlazak: otisli u neki vine bar,pili neko belo vino. a ja od belog vina postanem agresivna. udarila sam ga par puta,onako slabo. isterali nas odatle oko 1. ljubili se sat vremena ispred moje kuce. nisam ga zvala unutra,ustvari bas mi se i svidja ovo cimanje kao iz srednje skole. pitao me da idem u dubaj sa njim sledece nedelje. ja rekla da ne mogu,ipak ga ne poznajem toliko,treba tamo da me proda za 2 aj poda. danas 2 poruke informativnog karaktera. ok,veceras se necemo videti cim ne spominje. nema ni veze zovem svoje zene,baba mi donela neku dobru dunju iz sela. taman da ih ugusim do besvesti pricom o njemu,pa posle pijane da kovitlamo gradom. otisla sam na facebook prosvrljala mu malo po profilu. cemu uostalom fb i sluzi? bla,bla,bla.. znam sve sto vidim. pocela da mislim kako bi se ipak videla veceras sa njim. necu da ga smaram,ima decko da se uplasi i pobegne. evo sad cekam ove moje babetine od drugarica,nikako da se dovuku. sto nije dobro ponestaje mi cigara.

ponekad stvarno pomislim da je moj zivot laz. i to ne u smislu laznih prijatelja,ljubavi itd. u smislu da mogo lazem samu sebe,a ponekad i druge. druge lazem da sam dobro kad mi nije do price o mom jelte problemu-problemima zavisi kako kad,lazem da sam lose kad se izvlacim iz bezbroj glupih stvari koje me zanimaju koliko i smak sveta 2012. lazem da sam nesto uradila jer sam u principu neodgovorno govno pa vecinu stvari zaboravim. lazem ljude za ovaj blog jer ne zelim da ga citaju a neki su prilicno uporni u toj nameri. branko ako ovo citas sutra nemoj spominjati,molim te. i tako... a samu sebe lazem prakticno non-stop. i uvek tako bezobrazno da mi dodje da sama sebi lupim par samara cisto da mi to vise ne padne na pamet. ali avaj uvek isto. lazem sebe da uopste nije strasno to sam se ugojila i da kao ja sam pametnija od toga  brojim kalorije. i onda stanem na vagu i samo sto nepocnem da placem. svki put kazem sebi da nije strasno sto jedem u 4 ujutru jer je zadnji put. i svaku noc je "zadnji put". lazem sebe da mi nije potreban muskarac da bi bila srecna u potpunosti. i onda se rasplacem dok gledam neku romanticnu komediju od koje bi ranije povratila. ali to su u principu neke nebitne stvari. lazem sebe vec 3 meseca da cu otici kod lekara,ali eto nekako nikad nemam vremena. verovatno mi opijanje svaku  noc i 3-4 sata faxa oduzimaju vreme. pa se nikako ne moze zakazati termin kod doktora. lazem sebe da je normalno popiti svako vece barem 3 rakije,jer se jetra regenerise do 70%. da ne spominjem to da je u mojim godinama "normalno" piti svako vece,pobogu pa svi su to radili. i sto je najgore lazem sebe da vodim potpuno normalan zivot, a daleko sam od toga.

i tako kad ponekad dodjem do ovog zakljucka o mom zivoti i lazi,zamislim se... koliko ljudi ima mnogo vece probleme pa jebeno ne kuka o tome. ne pise virtuelni dnevnik u kome jadikuje nad svojim zivotom,vec nesto stvarno i promeni. ali onda kazem sebi  da sam jos mlada i da se sve moze ispraviti. polako,ima vremena... i tako nastavljam svoju malu igru.

Najvise na svetu mrzim kad slucajno sretnem neku osobu koju ne zelim da vidim. jos vise mrzim kad slucajno sretnem osobu koju mnogo zelim da vidim. i uvek se desi kad se najmanje nadam. dok idem do trafike da kupim cigare,zderem pleskavicu na sred ulice ili tako neka slicna debilna situacija.

pre neki dan mi se bas to desilo. razmisljam o njemu... sta radi,gde je,da li je sa njom? i tako u krug dok me ne prekide telefonski poziv od drugarice. "evo ti ga hobit na benziskoj kod pravnog!". ja se tu malo stresem ali brzo sam dosla sebi i pocela da postavljam milion pitanja: jel sam? sta je obukao? itd.itd. nije mi jasno zasto se i dan danas opterecujem takvim stvarima. posle malo vise od sat vremena krecem na kafu. i ne znam zasto sam krenula tim putem kojim obicno ne idem,ali taj dan mi se ucini laksim. idem niz strmu ulicu,gledam kako cu da se skotrljam jer je vrucina a mene opseda jedan opasan mamurluk. i u jednom trenutku vidim zuti klio. i zeludac pocinje da skace gore-dole. "nije on sigurno" pomislih u hiljaditom delu sekunde,ali vec u sledecem casu shvatih da ipak jeste. u tom trenutku imala sam osecaj  kao da su mi noge potonule u vreli asfalt po kome sam do malopre sa mukom hodala. mislila sam da ce da stane,ali nije... samo je projurio pored mene. mucnina. mrak. ludilo. kad sam dosla sebi i konacno nastavila da hodam pocela sam da razmisljam o tome kakvo je ovaj beograd selo. svaku osobu koju ne zelim da sretnem vidim barem jednom nedeljno. u gradu,na zurci,fakultetu bukvalno gde god da odem uvek se nadje neko kome se javim onako preko k i nastavim. a njega koga nisam videla mesecima vidim tako sto projuri pored mene u kolima. nije fer. da sam ga srela negde mozda bi i popricali malo. onako nelagodno i potpuno nepotrebno bi razmenili par recenica,ali bar bi ga cula. ponekad mislim da sam mu zaboravila glas.

konacno sam stigla na tu kafu i poceh sa drugaricama da pricam o svakodnevnim glupostima. i tako malo po malo je poceo da mi isparava iz glave nemili dogadjaj. uvece se nadjoh sa drugaricama da idemo na promociju rakije i igramo asocijacije(nikad bolji spoj). smejala sam se do suza par puta. i odjednom svi su umorni,svi hoce kuci. ja nagovorim kumu da ipak odemo negde na jos jedno pice. i odosmo mi u nas omiljeni kafic koji jedini radi posle jedan,na jos po koju rakijicu i smeh. njoj zvoni telefon nesto cavrlja i kaze da dolazi sad njen decko po nju pa da izadjemo ispred. stojimo nas dve tako i smrzavamo se kad ja imam sta da vidim:zuti klio:/ on je dovezao kuma...(njih dvoje su najbolji drugovi nekad davno smo bili fantasticna cetvorka) izlazi iz kola,pozdravlja se sa kumom i odjuri... ponovo. samo ovaj put sam bila sigurna da me je video. zabolelo me je i pomislih previse je za jedan dan. kasnije te noci pitala sam se koliko govno mora da ispadne i pored svega da bi okrenula drugi list...

veze... postoje razne:veze za jednu noc,sadasnje veze,bivse veze,bivse veze koje ponekad kad smo usamljeni ponovo postaju sadasnje,prijateljske,poslovne.,itd.

kada razmisljam o svojim vezama,osim nekih lepih maglicastih prizora,sve se svodi na to da sam povredila neke ljude.. i da su neki ljudi povredili mene., i zakljucak koji se uvek onako na kvarno provuce kroz misli je sledeci: 90% njih to nije zasluzilo;95% posto je nisam zasluzila. i iako sam za svog kratkog zivota prosla neke zaista usrane trenutke nikad nisam nikog mrzela. nisam mrzela ljude koji su bili odgovorni za to. mrzela sam sebe jer sam uvek bila nasmejana i kada sam u sebi,polako ali sigurno umirala. i svi su se divili tome kako sam ja hrabra i pozitivna. koje gluposti... i tako iduci iz veze u vezu,sve iz straha od samoce,pomislih da sam naucila neke stvari. da sam mnogo pametna i namazana. OPET,koje gluposti... uvek se nadje neko da ti dokaze kolika si ustvari glupaca.

uvek postoji neka "posebna veza" koja ostavi trag na srcu. i ne pricam o tragu ljubavi. pricam o tragovima kamiona od 20 tona. otprilike tako ja zamisljam svoje. to je ona veza gde zaboravis sve one dragocene mudrosti koje si naucio u proslosti ili ti ih je mama(a majkama se uvek veruje,a i treba jer su za 99,9% stvari upravu)pricala dok je pokusavala da ti pojasni taj cudni svet musko-zenskih odnosa. pamet sutnes u neki zaboravljeni deo mozga koji ne koristis. i vazno je samo da volis. nije bitno da li on voli tebe niti kakva je osoba. i svu tugu koju ti nanosi opravdavas ili bolje receno krecis sa par lepih trenutaka koje ste proveli. i tako,u mom slucaju provodis dane u cekanju,cekanju i samo cekanju. cekanju da se javi. cekanju da dodje. cekanju da shvati da si ti "ona prava". i uglavnom sam samo i cekala. a na kraju sam i docekala ako nista drugo kraj. kraj tako jadan i kukavicki da sada kad se toga setim pozelim da mi pucaju u glavu. onda patis i kukas i slinis za vezom koja je u najboljem slucaju bila ponizavajuca. i to nije najgori deo. najgori deo dolazi onda kad konacno prestanes da bolujes od slepila i shvatis sta si sebi dozvolila. e onda nastaje prava mala debata u glavi. i na kraju vise mrzis sebe nego njega. od moje "posebne veze" nije proslo toliko vremena da bih mogla sa sigurnoscu da tvrdim neke stvari ali evo mog zakljucka: vreme leci i zgazeno srce i tugu,ali nikad ne leci osecaj ponizenosti i povredjenog ega. i onaj ostri bol koji prodje stomakom svaki put kad se slucajno ili namerno setis svega.

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma; empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Djavola. Program se automatski nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'', čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane. Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno. Tačka. 

Marija Jovanovic- Idi,vreme je

Ponekad,koliko god da si recit postoje stvari koje neko opise bolje od tebe... sa ovim citatom je to slucaj... mislim da je ovo jedan od najboljih opisa tuge....

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.