iznenadjenje!
Najvise na svetu mrzim kad slucajno sretnem neku osobu koju ne zelim da vidim. jos vise mrzim kad slucajno sretnem osobu koju mnogo zelim da vidim. i uvek se desi kad se najmanje nadam. dok idem do trafike da kupim cigare,zderem pleskavicu na sred ulice ili tako neka slicna debilna situacija.
pre neki dan mi se bas to desilo. razmisljam o njemu... sta radi,gde je,da li je sa njom? i tako u krug dok me ne prekide telefonski poziv od drugarice. "evo ti ga hobit na benziskoj kod pravnog!". ja se tu malo stresem ali brzo sam dosla sebi i pocela da postavljam milion pitanja: jel sam? sta je obukao? itd.itd. nije mi jasno zasto se i dan danas opterecujem takvim stvarima. posle malo vise od sat vremena krecem na kafu. i ne znam zasto sam krenula tim putem kojim obicno ne idem,ali taj dan mi se ucini laksim. idem niz strmu ulicu,gledam kako cu da se skotrljam jer je vrucina a mene opseda jedan opasan mamurluk. i u jednom trenutku vidim zuti klio. i zeludac pocinje da skace gore-dole. "nije on sigurno" pomislih u hiljaditom delu sekunde,ali vec u sledecem casu shvatih da ipak jeste. u tom trenutku imala sam osecaj kao da su mi noge potonule u vreli asfalt po kome sam do malopre sa mukom hodala. mislila sam da ce da stane,ali nije... samo je projurio pored mene. mucnina. mrak. ludilo. kad sam dosla sebi i konacno nastavila da hodam pocela sam da razmisljam o tome kakvo je ovaj beograd selo. svaku osobu koju ne zelim da sretnem vidim barem jednom nedeljno. u gradu,na zurci,fakultetu bukvalno gde god da odem uvek se nadje neko kome se javim onako preko k i nastavim. a njega koga nisam videla mesecima vidim tako sto projuri pored mene u kolima. nije fer. da sam ga srela negde mozda bi i popricali malo. onako nelagodno i potpuno nepotrebno bi razmenili par recenica,ali bar bi ga cula. ponekad mislim da sam mu zaboravila glas.
konacno sam stigla na tu kafu i poceh sa drugaricama da pricam o svakodnevnim glupostima. i tako malo po malo je poceo da mi isparava iz glave nemili dogadjaj. uvece se nadjoh sa drugaricama da idemo na promociju rakije i igramo asocijacije(nikad bolji spoj). smejala sam se do suza par puta. i odjednom svi su umorni,svi hoce kuci. ja nagovorim kumu da ipak odemo negde na jos jedno pice. i odosmo mi u nas omiljeni kafic koji jedini radi posle jedan,na jos po koju rakijicu i smeh. njoj zvoni telefon nesto cavrlja i kaze da dolazi sad njen decko po nju pa da izadjemo ispred. stojimo nas dve tako i smrzavamo se kad ja imam sta da vidim:zuti klio:/ on je dovezao kuma...(njih dvoje su najbolji drugovi nekad davno smo bili fantasticna cetvorka) izlazi iz kola,pozdravlja se sa kumom i odjuri... ponovo. samo ovaj put sam bila sigurna da me je video. zabolelo me je i pomislih previse je za jedan dan. kasnije te noci pitala sam se koliko govno mora da ispadne i pored svega da bi okrenula drugi list...
