idi,vreme je...

Najvise na svetu mrzim kad slucajno sretnem neku osobu koju ne zelim da vidim. jos vise mrzim kad slucajno sretnem osobu koju mnogo zelim da vidim. i uvek se desi kad se najmanje nadam. dok idem do trafike da kupim cigare,zderem pleskavicu na sred ulice ili tako neka slicna debilna situacija.

pre neki dan mi se bas to desilo. razmisljam o njemu... sta radi,gde je,da li je sa njom? i tako u krug dok me ne prekide telefonski poziv od drugarice. "evo ti ga hobit na benziskoj kod pravnog!". ja se tu malo stresem ali brzo sam dosla sebi i pocela da postavljam milion pitanja: jel sam? sta je obukao? itd.itd. nije mi jasno zasto se i dan danas opterecujem takvim stvarima. posle malo vise od sat vremena krecem na kafu. i ne znam zasto sam krenula tim putem kojim obicno ne idem,ali taj dan mi se ucini laksim. idem niz strmu ulicu,gledam kako cu da se skotrljam jer je vrucina a mene opseda jedan opasan mamurluk. i u jednom trenutku vidim zuti klio. i zeludac pocinje da skace gore-dole. "nije on sigurno" pomislih u hiljaditom delu sekunde,ali vec u sledecem casu shvatih da ipak jeste. u tom trenutku imala sam osecaj  kao da su mi noge potonule u vreli asfalt po kome sam do malopre sa mukom hodala. mislila sam da ce da stane,ali nije... samo je projurio pored mene. mucnina. mrak. ludilo. kad sam dosla sebi i konacno nastavila da hodam pocela sam da razmisljam o tome kakvo je ovaj beograd selo. svaku osobu koju ne zelim da sretnem vidim barem jednom nedeljno. u gradu,na zurci,fakultetu bukvalno gde god da odem uvek se nadje neko kome se javim onako preko k i nastavim. a njega koga nisam videla mesecima vidim tako sto projuri pored mene u kolima. nije fer. da sam ga srela negde mozda bi i popricali malo. onako nelagodno i potpuno nepotrebno bi razmenili par recenica,ali bar bi ga cula. ponekad mislim da sam mu zaboravila glas.

konacno sam stigla na tu kafu i poceh sa drugaricama da pricam o svakodnevnim glupostima. i tako malo po malo je poceo da mi isparava iz glave nemili dogadjaj. uvece se nadjoh sa drugaricama da idemo na promociju rakije i igramo asocijacije(nikad bolji spoj). smejala sam se do suza par puta. i odjednom svi su umorni,svi hoce kuci. ja nagovorim kumu da ipak odemo negde na jos jedno pice. i odosmo mi u nas omiljeni kafic koji jedini radi posle jedan,na jos po koju rakijicu i smeh. njoj zvoni telefon nesto cavrlja i kaze da dolazi sad njen decko po nju pa da izadjemo ispred. stojimo nas dve tako i smrzavamo se kad ja imam sta da vidim:zuti klio:/ on je dovezao kuma...(njih dvoje su najbolji drugovi nekad davno smo bili fantasticna cetvorka) izlazi iz kola,pozdravlja se sa kumom i odjuri... ponovo. samo ovaj put sam bila sigurna da me je video. zabolelo me je i pomislih previse je za jedan dan. kasnije te noci pitala sam se koliko govno mora da ispadne i pored svega da bi okrenula drugi list...

veze... postoje razne:veze za jednu noc,sadasnje veze,bivse veze,bivse veze koje ponekad kad smo usamljeni ponovo postaju sadasnje,prijateljske,poslovne.,itd.

kada razmisljam o svojim vezama,osim nekih lepih maglicastih prizora,sve se svodi na to da sam povredila neke ljude.. i da su neki ljudi povredili mene., i zakljucak koji se uvek onako na kvarno provuce kroz misli je sledeci: 90% njih to nije zasluzilo;95% posto je nisam zasluzila. i iako sam za svog kratkog zivota prosla neke zaista usrane trenutke nikad nisam nikog mrzela. nisam mrzela ljude koji su bili odgovorni za to. mrzela sam sebe jer sam uvek bila nasmejana i kada sam u sebi,polako ali sigurno umirala. i svi su se divili tome kako sam ja hrabra i pozitivna. koje gluposti... i tako iduci iz veze u vezu,sve iz straha od samoce,pomislih da sam naucila neke stvari. da sam mnogo pametna i namazana. OPET,koje gluposti... uvek se nadje neko da ti dokaze kolika si ustvari glupaca.

uvek postoji neka "posebna veza" koja ostavi trag na srcu. i ne pricam o tragu ljubavi. pricam o tragovima kamiona od 20 tona. otprilike tako ja zamisljam svoje. to je ona veza gde zaboravis sve one dragocene mudrosti koje si naucio u proslosti ili ti ih je mama(a majkama se uvek veruje,a i treba jer su za 99,9% stvari upravu)pricala dok je pokusavala da ti pojasni taj cudni svet musko-zenskih odnosa. pamet sutnes u neki zaboravljeni deo mozga koji ne koristis. i vazno je samo da volis. nije bitno da li on voli tebe niti kakva je osoba. i svu tugu koju ti nanosi opravdavas ili bolje receno krecis sa par lepih trenutaka koje ste proveli. i tako,u mom slucaju provodis dane u cekanju,cekanju i samo cekanju. cekanju da se javi. cekanju da dodje. cekanju da shvati da si ti "ona prava". i uglavnom sam samo i cekala. a na kraju sam i docekala ako nista drugo kraj. kraj tako jadan i kukavicki da sada kad se toga setim pozelim da mi pucaju u glavu. onda patis i kukas i slinis za vezom koja je u najboljem slucaju bila ponizavajuca. i to nije najgori deo. najgori deo dolazi onda kad konacno prestanes da bolujes od slepila i shvatis sta si sebi dozvolila. e onda nastaje prava mala debata u glavi. i na kraju vise mrzis sebe nego njega. od moje "posebne veze" nije proslo toliko vremena da bih mogla sa sigurnoscu da tvrdim neke stvari ali evo mog zakljucka: vreme leci i zgazeno srce i tugu,ali nikad ne leci osecaj ponizenosti i povredjenog ega. i onaj ostri bol koji prodje stomakom svaki put kad se slucajno ili namerno setis svega.

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma; empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednu mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Djavola. Program se automatski nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ''vreme sve leči'', čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane. Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno. Tačka. 

Marija Jovanovic- Idi,vreme je

Ponekad,koliko god da si recit postoje stvari koje neko opise bolje od tebe... sa ovim citatom je to slucaj... mislim da je ovo jedan od najboljih opisa tuge....

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.